Пресек

ПОПЛАВЕ И У СРПСКОЈ ИМАЛЕ ТРАГИЧНЕ РАЗМЕРЕ
Спојени судови невоље
Први пут у историји ове Републике ванредно стање уведено је на целој њеној територији. Поплаве су директно погодиле 58 одсто становништва и 40 одсто простора. Највише су пострадали Посавина и Семберија, градови Шамац, Добој, Бијељина, Модрича, Бањалука... Штете су огромне, баш као и храброст и солидарност коју су људи испољили. Изгледа да невоља и воде понекад повежу чвршће од мостова

Пише: Сенка Тривић
Фотографије: Младен Благојевић, Ацо Чавић, Владимир Стојаковић

„То се није десило у протеклих сто година”, „никада вода није била оволика”, „нисам имао времена ни намјештај да дигнем”, „нико није очекивао оволике поплаве”. Изјаве страдалника су се понављале. У невјерици, посматрали смо како се њиве, улице, путеви претварају у непрегледна водена пространства. Кроз потресне медијске слике могла се само наслутити тежина ситуације.
Информације су куљале и тешко је било похватати шта се све дешава. Гдје се све вода излила, гдје је пукао насип, који су путни правци блокирани. На збуњеност надовезала се забринутост. Покушаји да се телефоном добију информације о ближњима из најугроженијих области најчешће су били безуспјешни. Вода је надирала, струја искључивана, па је и телефонски саобраћај био веома отежан или прекинут. Ишчекивање је испунило дане и ноћи.
Без сна, мотрило се стање на терену. Уз ТВ и радио, као никад прије, друштвене мреже биле су обасуте информацијама. Омогућене су и уплате донација путем система Пеј Пал, а креирана је и веб страница на којој је објашњено како се може помоћи настрадалима у поплави.
Тамо гдје је то било могуће грађени су додатни бедеми од врећа са пијеском. Учествовало је много добровољаца, волонтера, здружено. Међутим, раније изграђени насипи, у дијеловима општина Бањалука, Бијељина и другдје, попуцали су на много мјеста. Улагани су надљудски напори да се спаси што се спасити може. Људи се често нису повлачили ни када су доводили у опасност сопствени живот. Вода је раздвојила комшије, суграђане, рођаке, али невоља их је спојила. И жеља да се помогне најугроженијима.
Испражњене су продавнице, отказане јавне манифестације, све је прекрила само једна ријеч: поплава.
Водостаји ријека, о којима је извјештавано из сата у сат, биљежили су своје историјске максимуме. Највиши ниво ријеке Босне у Добоју, забиљежен 13. маја 1965, износио је 578 центиметара. Цијели метар мање од оног измјереног 16. маја ове године: 680 центиметара.
– Још сам био у кревету, када ме је мама позвала да погледам кроз прозор. Видио сам шта се дешава и одмах ми је било јасно да то није обична поплава у нашој улици, услијед јачих киша – свједочи добојски фотограф Младен Благојевић. – Улицом је баш текла ријека! Брза, пола метра дубока. Искочио сам из куће и покушао да ауто одвезем у брдо, но саобраћај је био у потпуном колапсу, јер сви су покушавали исто што и ја. Паркирао сам ауто метар и по изнад улице и мислио да је то довољно високо. Добој је широк град, потребно је много воде да покрије ту површину. Нисам могао ни слутити да ће вода нарасти још метар изнад мог аута, који је потпуно уништен.

ХЕРОЈИ УЛИЦЕ

На прву линију кренули су хеликоптери и чамци. Сви су били свјесни: штета, ма каква, може да се надокнади, али не и људски живот. Евакуисани су угрожени, а онима који су одлучили да смиривање стања дочекају на спрату куће, или у становима на вишим спратовима, доносили су храну и воду. Као по некој иронији, у вријеме кад је велика вода све прекрила највише је тражена управо она: вода, али питка.
Многи рафтери и рониоци из цијеле Српске сву своју опрему и снагу ставили су на располагање у акције спасавања.
– Рјечју: катастрофа! – каже Александар Пастир, предсједник Рафтинг клуба „Кањон” по повратку из Добоја. – Оваква непогода никада није задесила ни ову државу ни друге у окружењу. Велико признање треба одати људима у Добоју, који су издржали све недаће. И појединцима који су, упркос бујици, храбро улазили у чамце и помагали.
Чланови рафтинг клубова из Фоче четири дана су спасавали угрожено становништво у Бијељини. Шесторица њих били су у акцији спасавања и у Обреновцу.
– У Семберији, села су буквално као језера, људи у очају – причао је Вјекослав Ћаласан, један од фочанских спасилаца. – Сељацима би хитно требало помоћи у храни за стоку.
Хеликоптерски сервис Српске и Оружаних снага БиХ из Бањалуке, уз помоћ четири хеликоптера из Хрватске и Словеније, евакуисали су више од 500 становника Добоја, Модриче, Шамца и Бијељине, који су у поплавама били животно угрожени. Првог дана летјело се у временски неповољнимусловима. Видљивост је била изузетно слаба, падала јака киша, а вјетар дувао брзином од 60 километара на час.
– У нормалним условима, на таквом времену нико не би полетио. Међутим, одазвали смо се првом позиву предсједника Владе Српске. Када је требало да у Бањалуку евакуишемо жену с фрактуром лобање, која неће моћи да преживи уколико остане у Добоју, одлучили смо да кренемо на сопствени ризик – прича Бобан Кустурић, директор Хеликоптерског сервиса Републике Српске.
Неке људе су спасавали са кровова поплављених кућа и они су то јуначки издржали. Акције спасавања спроводили су и припадници цивилне заштите и специјалне полиције. Много је оних чији су несебични поступци и витештво спасили туђе животе. Њихове приче можда никад нећемо сазнати. Њима, херојима из сјенке, народ Српске биће вјечно захвалан.

ВАНРЕДНО СТАЊЕ И ЖАЛОСТ

Први пут у својој двадесетдвогодишњој историји Република Српска доживјела је ванредно стање на цијелој територији. Проглашено је 17. маја. Два дана раније оно је уведено у четрнаест општина.
Поплава, те незаустављиве воде, погађала је град по град, кућу по кућу: Зворник, Приједор, Братунац, Прњавор, Челинац, Котор Варош, Бањалука, Лакташи, Модрича, Бијељина, Шамац, Добој...
Три дана након увођења ванредног стања проглашен је Дан жалости. Поплаве су биле задња животна станица за седамнаесторо људи, већином старијих.
Широм Српске активирала су се и бројна клизишта и одрони. С невјерицом људи су гледали свједочанства о кућама које је гутала земља. Јецаји и повици скрханих станара уносили су језу. Као у нијемом филму. Само су климања главе лијево-десно означавала стање духа.
Приче страдалника исте су ма гдје да су се нашли. Вода понекад спаја чвршће одмостова. Поплавни талас ушао је у куће, подруме, приземне објекте, станове на првом спрату. Готово све то је уништено. С тугом и невјерицом људи су гледали како у само пар минута или сати пропада оно што су годинама стицали.
Ивица Ћосић, из бањалучког насеља Лазарево, живи у бараци више од 35 година. Свједочи да откако су бараке изграђене, послије земљотреса 1969. године, Врбас на овом дијелу никад није плавио. Али сада јесте. Ништа Илија није успио спасити. Жена му болује од рака и сада је у болници. Зет притекао у помоћ, да се очисте подови од муља и набави грађевински материјал.
– Имао сам ту ламинат и паркет, све се то подигло – прича Ивица. – А ко зна кад ћемо се моћи вратити да поново живимо овдје. Сада сам смјештен код ћерке.
У Трну, највећем насељу Лакташа, процјењује се да је око 2.000 кућа било поплављено. У њему живи и самохрани отац са четворо дјеце. Кућа је ионако била лоша, а сад је и она поплављена.
– Ето, како то већ бива, и ова невоља најјаче је ударила по најсиромашнијима – каже. – Јесте, у истом су се нашли и богати и сиромашни, и газде и радници, и старосједиоци и досељеници, али сиротиња ће се најтеже опоравити.

ИЗВЛАЧЕЊЕ ИЗ МУЉА

Већи шок од саме поплаве, кажу људи, биле су посљедице које је вода оставила.
Градови су постали депоније. Докле поглед сеже, већ првог дана по повлачењу воде, гомиле разбацаног смећа. Људи с маскама на лицу и с рукавицама чистили су муљ, понегдје висок и до 40 центиметара. Тек другог-трећег дана пуштена је техничка вода, неупотребљива за купање, као и за пиће. Струја је долазила постепено. Страх од могућих епидемија надвио се над свима, као облак.
Тамо гдје се вода задржала један дан, санације су почињале прије. Те среће нису били Шамац, Добој и Бијељина, који су међу најтеже погођеним градовима.
Семберска равница доживјела је ратарски и сточни масакр. Цијели град Добој, и сви његови привредни објекти, жртве су воденог армагедона. Шамачка криза трајала је најдуже. Званичници свакодневно упозоравају да је вода у Посавини однијела упозорења од минских поља, али и саме мине измјестила.
И након што се вода поново угнијездила у своја корита, пред свима је само један циљ – што прије стање вратити у првобитно. Војска волонтера, највећим дијелом младих и студената, као ројевипчела обилазили су угрожена мјеста и помагали су гдје год је требало. Преостаје још много изазова.
Већина трговина још је затворена. Пакети помоћи стижу са свих страна. Од сусједних држава, Русије, Европске уније, Уједињених нација... Доставља се авионима и камионима. А штете тек треба да буду процијењене и утврђене. Вишемилионске су, у то нема сумње.
Најављено је да ће поплављени дијелови Добоја и Шамца бити проглашени за посебне зоне, те да ће бити основан и Фонд солидарности за помоћ поплављеним подручјима. Ванредно стање, изузев у десет општина, укинуто је у Српској 26. маја.
Да ли ћемо памтити и понешто научити из ове несреће?

***

Србија помаже
Хуманитарни број за помоћ угроженим подручјима Републике Српске 2161 доступан је у свим мрежама мобилних оператера у Србији. Слањем празне поруке на овај број, људи могу да донирају 100 динара (0,87 евра) помоћи угроженом становништву у поплављеним подручјима на територији Републике Српске.

***

Стара истина, нови медији
Још једном се показала важност улоге онлајн медија, друштвених мрежа и форума у оваквим околностима. Опасност од нетачних вијести јесте постојала, али данас су ови медији, несумњиво, алат неопходан за сваки модерни занат. Увидјела је то и Влада Српске. По објави ванредног стања, креирала је своје званичне профиле на „Фејсбуку” и „Твитеру”, преко којих је свакодневно обавјештавала о предузетим корацима, важним бројевима телефона, успостављеним пунктовима за донације хране...